О ПОЈМУ СУДБИНЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ИЗ ПОЈМОВНОМЕТАФОРИЧКОГ УГЛА

Сажетак

У овом раду испитује се метафоричко поимање судбине у савременом српском језику с циљем да се утврде изворни појмовни домени и на основу њих одреде појмовни оквир којим се концептуализује апстрактни појам судбине и метафорички системи који се у том оквиру пресецају, те да се установе дословне и фигуративне појмовне метафоре у вези с датим концептом. Примери ексцерпирани из електронског Корпуса савременог српског језика анализирају се помоћу концептуалне методе засноване на теорији појмовне метафоре. Задаци истраживања јесу и статистичка анализа којом би се идентификовао центар циљног домена судбине, тј. његов прототипични члан у савременом српском језику, класификација примера према скали апстрактности, као и откривање постојаности концептуализације судбине у српској језичкој слици света поређењем с изворима из дијалекатских и историјских речника и примерима пословица и стихова из народне епске поезије. Анализа је показала да је у складу с персонификацијом судбине у српским народним веровањима најчешћа појмовна метафора судбина је човек, а да се целокупан појмовни оквир којим се поима судбина повезује с универзалним категоријама у мишљењу, оличеним у двама метафоричким системима велики ланац постојања и структура догађаја и њиховим могућим преплитањима. Такође, фигуративне метафоре, које могу сезати до петог или шестог степена хипонимије, најчешће су у књижевноуметничком функционалном стилу, али су могуће и у другим стиловима. Уочава се да је дати појмовни оквир постојан кроз простор и време и да је појам судбине дубоко утемељен у српској култури, што се огледа у прототипичности појединих метафоричких представа и знатној заступљености одређених изворних домена какви су текст и слика.