О СИНТАКСИЧКОМ И СЕМАНТИЧКОМ ПОНАШАЊУ ГЛАГОЛА ОСТАВИТИ

Марина Баги

Марина Баги Институт за српски језик САНУ

Кључне речи: глагол оставити, реченични модели, семантика глагола, синтакса, семантика

Сажетак

У раду се представља синтаксичко и семантичко понашање глагола оставити. Циљ је да се на примерима из корпуса утврде синтаксичке конструкције које глагол гради и да се пронађу релевантна значења у сваком реченичном моделу. Полазећи од претпоставке да синтаксичко и семантичко понашање глагола стоји у корелацији, ексцерпирани примери класификовани су у групе према допуни коју глагол оставити захтева, а потом су описиване ситуације које глагол означава у тим моделима, како би се утврдили доминантни семантички елементи. Забележено је укупно тринаест конструкција које гради глагол оставити, а као најрелевантнији појмови за разумевање његовог значења издвајају се одлажење и допуштање. У вези са двама наведеним појмовима је и значење проузроковача стања. Закључује се да је основно значење глагола просторно, те да се остала од њега изводе појмовним метафорама. Ово значење провлачи се кроз све реченичне моделе, те постоје и неки прелазни случајеви.

Референце

ИЗВОРИ

Г: Google претраживач, www.google.rs.

ЕКСЈ: Корпус савременог српског језика, www.korpus.matf.bg.ac.rs.

РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I−VI, Нови Сад: Матица српска, 1967−1976.

РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I−XX, Београд: САНУ, 1957−.

РСЈ: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 2011.

ЛИТЕРАТУРА

Даничић, Ђура (1858). Србска синтакса. Београд: Државна штампарија.

Ивић, Милка (1954/2005). Значења српскохрватског инструментала и њихов развој. Београд: Српска академија наука и уметности − Београдска књига – Институт за српски језик.

Марковић, Александра (2011). Два сродна реченична конституента – допунски предикатив и предикативни атрибут. Наш језик. XLII / 3–4: 29–37.

Пипер, Предраг и др. (2005). Синтакса савременога српског језика : проста реченица. Београд – Нови Сад: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска.

Поповић, Љубомир (1997). Интегрални модел међуодноса синтаксичког система, речника и текстова. Научни састанак слависта у Вукове дане. 26/2: 469–482.

Сааведра, Димка (2000). Конкуренција падежних конструкција код предикатива у саставу именског предиката. Научни састанак слависта у Вукове дане. 29/1: 131–141.

Станојчић, Живојин и Љубомир Поповић (2012). Граматика српског језика. Београд: Завод за уџбенике.

Хлебец, Борис (2008). „Предикативни инструментал” у светлу колокацијске анализе. Јужнословенски филолог. LXIV: 545–550.

*

Barić, Eugenija i dr. (1997). Hrvatska gramatika. Zagreb: Školska knjiga.

Katičić, Radoslav (2002). Sintaksa hrvatskoga književnog jezika. Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti – Naknadni zavod Globus.

Klikovac, Duška (2006). Semantika predloga − Studija iz kognitivne lingvistike. Beograd: Filološki fakultet.

Mrazović, Pavica i Zora Vukadinović (2009). Gramatika srpskog jezika za strance. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Silić, Josip i Ivo Pranjković (2005). Gramatika hrvatskoga jezika (za gimnazije i visoka učilišta). Zagreb: Školska knjiga.

Subotić, Ljiljana i Vladislava Petrović (2000). Apozitivni i/ili predikativni atribut. Јужнословенски филолог. LVI/3−4: 1141−1160.